- Pi­še: Zvo­ni­mir Ni­ko­lić

Po­sled­njih da­na smo pro­sto za­tr­pa­ni Fej­sbuk po­ru­ka­ma u ko­ji­ma od nas tra­že da ši­ri­mo da­lje, tj. da sju­tra uju­tro svi po­sta­vi­mo na svoj zid pje­smu Đor­đa Ba­la­še­vi­ća „Dno dna“ i da je pro­sli­je­di­mo svo­jim pri­ja­te­lji­ma, da ura­de isto. To je tre­ba­lo da bu­de svo­je­vr­sni vid pro­te­sta pro­tiv na­vod­ne za­bra­ne emi­to­va­nja ove pje­sme na po­je­di­nim ra­dio sta­ni­ca­ma u Sr­bi­ji. I kao i obič­no, po­ka­za­li smo svo­ju so­li­dar­nost na sko­ro ne­bit­nim stva­ri­ma i pri­ja­telj­ske in­bok­se za­tr­pa­li ovom po­ru­kom i na­ve­de­nom pje­smom.
Znam da tre­ba čo­vjek bi­ti so­lid­no bes­po­slen, pa da pre­tre­se sve po ovoj dru­štve­noj mre­ži, ali htio sam na­pra­vi­ti svo­je­vr­snu ana­li­zu na­šeg po­na­ša­nja. Pa sam sjeo, odvo­jio ma­lo vre­me­na i shva­tio da uju­tro ni­sam vi­dio sko­ro ni­jed­nu ob­ja­vu na­ve­de­ne pje­sme. Mi­slio sam da će mi sa­mo pje­sma iska­ka­ti, ali ne. Iska­ka­lo mi je u no­vo­sti­ma sve osta­lo. Pje­sma ni­je. Pa me ma­lo za­in­te­re­so­va­lo da vi­dim šta se to za­pra­vo do­go­di­lo. I on­da vi­dim da po­la onih „re­vo­lu­ci­o­na­ra“ ko­ji su mi za­tr­pa­li in­boks ni­je tu pje­smu ni ob­ja­vi­lo kod se­be. Oni su nas po­zi­va­li da je ob­ja­vi­mo i ta­ko kao ne­što pro­te­stu­je­mo, ali eto smet­nu­li s uma da i oni ko­ji po­zi­va­ju dru­ge ura­de isto.
I či­ni mi se da je to očit pri­mjer na­šeg po­na­ša­nja. Pa me sve to na ne­ki na­čin pod­sje­ti­lo i na pr­ve de­mo­krat­ske iz­bo­re u BiH 1990. go­di­ne, ka­da su svi sa ko­ji­ma sam raz­go­va­rao o iz­bo­ri­ma, gla­sa­li za An­tu Mar­ko­vi­ća i re­for­mi­ste, a po­bi­je­di­le na­ci­o­nal­ne stran­ke. Ni­je to ni­šta neo­bič­no. I dan-da­nas po dru­štve­nim mre­ža­ma su svi ne­za­do­volj­ni i svi psu­ju vla­da­ju­će par­ti­je i vla­da­re, a oni i da­lje do­bi­ja­ju gla­so­ve na iz­bo­ri­ma i vla­da­ju na­šim sud­bi­na­ma. Kada vidi to­li­ki broj ne­za­do­volj­nih ko­men­ta­to­ra na dru­štve­nim mre­ža­ma, čo­vjek bi la­ko po­mi­slio da za vla­da­ju­će gla­sa­ju sa­mo oni ko­ji ni­su ni in­for­ma­tič­ki ni ina­če pi­sme­ni, a da svi ovi što po­sje­du­ju ta­sta­tu­ru i lo­zin­ku za ne­ku mre­žu spa­da­ju u red opo­zi­ci­je. Ali ni­je ta­ko. Jed­nu pri­ču ima­mo za jav­nost i tu smo pri­lič­no gr­la­ti, a dru­gu ko­ja je re­zer­vi­sa­na za na­še mi­sli ili ko­rist. Ko zna? De­ša­va­lo se da i oni ko­ji su bi­li naj­gr­la­ti­ji u po­zi­va­nju na ne­ke pro­te­ste osta­nu kod ku­će. Ili da sje­de po ka­fa­na­ma i uz ka­fu pre­tre­sa­ju one le­va­te ko­ji odo­še ne­što pro­te­sto­va­ti.
Ja ni­sam po­di­je­lio Ba­la­še­vi­će­vu pje­smu na svom zi­du. Ni­sam ni­ka­da ni slao one po­ru­ke ko­ji­ma bi tre­ba­lo da uci­je­nim 20 pri­ja­te­lja, da na­sta­ve la­nac po­ru­ka ili će u pro­tiv­nom osta­ti vje­či­ti ko­ku­zi.
Ja sam dva pu­ta po­di­je­lio vi­jest da je Udru­že­nje glu­vih spor­ti­sta u BiH po­kre­nu­lo kam­pa­nju „DE­A­fi­ni­tiv­no po­bje­da“ ka­ko bi skre­nu­li pa­žnju jav­no­sti da nji­ho­va ma­lo­no­go­met­na re­pre­zen­ta­ci­ja, pr­vi put u isto­ri­ji spor­ta glu­vih u BiH, ima pri­li­ku da uče­stvu­je na Evrop­skom pr­ven­stvu, ali da je, zbog ne­do­stat­ka nov­ča­nih sred­sta­va i ne­ra­zu­mi­je­va­nja onih ko­ji ras­po­re­đu­ju pa­re, upi­tan nji­hov od­la­zak. Pa sam i ape­lo­vao na one ko­ji mo­žda ima­ju „ne­što vi­ška nov­ca“ da po­dr­že ove na­še mom­ke. Ko­li­ko god, ovim mom­ci­ma je „za­u­var“ što ka­žu na­ši sta­ri. I tu vi­jest je ve­o­ma ma­lo lju­di „še­ro­valo“ na svom zi­du. Valj­da je va­žni­ja pje­sma od onih ko­ji idu da po­no­sno no­se za­sta­vu je­di­ne nam do­mo­vi­ne.
I si­gu­ran sam da nam ne tre­ba Đo­le da nam ob­ja­sni da smo do­ta­kli dno dna. Zna­mo mi to već odav­no, ali ni­šta ne pred­u­zi­ma­mo. A mo­žda i mi­sli­mo ka­ko će po­sta­vlja­nje jed­ne pje­sme ri­je­ši­ti sve na­še pro­ble­me, a i ši­re dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Ili smo sa­svim ne­svje­sno od­ra­di­li do­bar pi-ar pje­va­ču iz No­vog Sa­da.
I kao što na­pi­sa mo­ja pri­ja­te­lji­ca Aida na svom fej­sbuk pro­fi­lu, ima­mo mi i svo­jih pje­va­ča ili gru­pa ko­ji se svo­jim an­ga­žma­nom bo­re za bo­lje sju­tra svih nas. Ili nam bar po­ku­ša­va­ju kroz pje­sme otvo­ri­ti oči?
Za­što ne bi­smo še­ro­va­li pje­smu „Do­sta“ Du­bi­o­ze ko­lek­ti­va?
Da im po­ka­že­mo da zna­mo da smo dno dna i da je ko­nač­no vri­je­me da im se ka­že DO­STA!
Pa za­što ne i „Vra­ti­će se Val­ter, j..aće vam ma­ter!
Ove go­di­ne su i iz­bo­ri. Ima­mo iz­bor – Ili Do­sta! Ili da na­sta­vi­mo ku­ka­ti jed­ni dru­gi­ma. I uži­vo i po dru­štve­nim mre­ža­ma. A do ta­da, ubi­ja­će­mo sa­mi se­be sa­zna­njem da smo do­ta­kli dno dna, ali da nam ni to ni­je do­sta!
Al Ja­ze­e­ra